Prezime u braku i posle razvoda: Lični izbor, tradicija ili kompromis?

Pitanje prezimena u braku, naizgled jednostavno, postaje sve češće polje diskusije, neslaganja, pa čak i sukoba. Da li zadržati svoje, uzeti partnerovo, dodati ga ili izmisliti potpuno novo? Šta se dešava sa prezimenom nakon razvoda? Ova tema, koja dotiče sam identitet, tradiciju, ličnu slobodu i porodičnu dinamiku, izaziva žustre debate. Razgovori na forumima i društvenim mrežama pokazuju da iza naizgled jednostavne odluke stoji čitav spektar emocija, uverenja i društvenih očekivanja.

Pravo na izbor: Šta zakon kaže?

Mnogi su iznenađeni kada saznaju da zakon u Srbiji daje potpunu slobodu u izboru prezimena prilikom sklapanja braka. Matičar je u obavezi da pita buduću suprugu kako želi da se preziva, nudeći joj četiri opcije: da zadrži svoje devojačko prezime, da uzme muževljevo, da doda muževljevo uz svoje ili da supružnici zajednički izaberu potpuno novo prezime. Ova sloboda je često nepoznanica, a još češće zanemarena pod teretom društvenih očekivanja. Važno je napomenuti da nema zakonskog ograničenja koliko puta neko može da menja prezime tokom života. Promena je moguća i van konteksta braka, uz podnošenje zahteva i plaćanje takse, što je proces koji ne mora biti komplikovan, ali zahteva strpljenje zbog promene u mnogim dokumentima.

„Zadržala bih od bivšeg muža i promenila ako bih se opet udala“: Razvod i prezime

Pitanje postaje dodatno osetljivo kada je reč o razvodu. Jedan od čestih stavova je da, ako brak prestaje, treba „razvesti“ i prezime. „Nakon razvoda kada više ljubavi, poštovanja nema… zašto onda ostavljati prezime?“ postavlja se pitanje. Logika je da se, kao što se skidaju venčane burme, treba vratiti i na prethodni identitet. Međutim, stvarnost je često daleko složenija. Mnoge žene nakon razvoda zadržavaju prezime bivšeg supruga, najčešće iz dva praktična razloga: zbog dece, kako bi svi u užem krugu imali isto prezime i izbegli dodatna objašnjavanja, i zbog zamornog birokratskog postupka promene koji podrazumeva ažuriranje lične karte, vozačke dozvole, pasoša, zdravstvene knjižice i mnogih drugih dokumenata.

Neki ističu da je zadržavanje prezimena bivšeg supruga nakon teškog razvoda „besmisleno“, dok drugi vide kao ličnu odluku koja ne mora imati emocionalni naboj, već je jednostavno praktično rešenje. Kao što jedna sagovornica kaže, možda je samo prezime i nije nešto što treba dramatično doživljavati.

Simbolika protiv suštine: Burma, prezime i „garant zajednice“

U diskusijama se često dovodi u vezu simbolika bračnih prstenova i prezimena. Neki smatraju da su to samo spoljašnji simboli koji ne garantuju kvalitet veze. „Ako su prezime i burma garant zajednice, tu zajednice nema“, ističe jedan od stavova. S druge strane, drugi vide u tome važan znak zajedništva i povezanosti. Međutim, postaje problematično kada se ti simboli održe i nakon što suština zajednice nestane - kada neko prezire bivšeg partnera, ali i dalje nosi burmu ili čuva verenički prsten. To dovodi do pitanja: šta ta simbolika predstavlja u tom slučaju? Secanje na lepe trenutke ili inertnost?

Pritisak tradicije i „neravnopravno društvo“

Iako zakon daje slobodu, društveni pritisak je često jak. Priče o matičarkama koje se „ne sećaju kada je poslednji put žena sama izabrala prezime“ ili o muškarcima koji očekuju da supruga uzme njihovo prezime govore o tome da se tradicija uzimanja muževljevog prezimena duboko ukorenila. Mnoge žene se i danas osećaju pritiskom porodice, partnera ili šire zajednice da postupaju „kako se očekuje“.

Ovaj pritisak otkriva, kako neki ističu, još uvek neravnopravan odnos u društvu gde se ženin izbor doživljava kao nešto što se mora odobriti, tolerisati ili „dozvoliti“. Komentari poput „ne bih dozvolio da moja žena ima dva prezimena“ ili „ako bi insistirala, ne bi bilo braka“ upućuju na kontrolu nad ženinim identitetom koja mnoge dovodi do pitanja o suštini partnerstva. S druge strane, zastupnici tradicionalnog gledišta to vide kao prirodan deo dogovora i kompromisa u braku, gde je muževljevo prezime simbol zajedništva i nastavka loze.

Deca i prezime: Čija loza, čiji identitet?

Pitanje prezimena dece podiže još veću prašinu. Tradicionalno, deca dobijaju očevo prezime. Međutim, sve je češće pitanje: „Žena ga rodi, doji, vaspita, a nosi tatino prezime - logika?“ Ovo pitanje direktno dovodi u pitanje ustaljene patrijarhalne šeme. Kao odgovor, neki parovi se odlučuju da deci daju oba prezimena, majčino i očevo. Iako ovo rešenje izgleda pravedno, ono otvara nova pitanja: šta će se desiti kada ta deca odrastu i oforme sopstvene porodice? Hoće li njihova deca imati četiri prezimena?

Zastupnici ovakvog pristupa ističu da je u zemljama kao što je Španija sistem sa dva prezimena dugo ustaljen i funkcionalan - dete dobija prvo prezime oca i prvo prezime majke. Međutim, i tu postoje rasprave o redosledu i novim zakonima koji daju slobodu izbora. Kritičari smatraju da davanje dva prezimena deci „obesmišljava suštinu prezimena“ kao kratkog, jasnog identifikatora porodične pripadnosti.

Lični identitet naspram porodičnog jedinstva

Za mnoge žene, a sve češće i muškarce, prezime je neodvojivi deo ličnog i profesionalnog identiteta. Žene koje su izgradile karijeru pod svojim devojačkim prezimenom često se ne žele odricati tog dela sebe. „Promenila sam prezime jer mi je lepše da se prezivam kao suprug… ali koliko smo zapravo i dalje u jednom neravnopravnom društvu“, zapaža jedna od učesnica diskusije, istovremeno osvetljavajući i ličnu želju i društveni kontekst.

Sa druge strane, želja da cela porodica - supružnici i deca - nose isto prezime jaka je kod onih koji u tome vide simbol jedinstva i zajedništva. To je često razlog zašto neke žene, iako vezane za svoje prezime, ipak odluče da ga promene ili doduže.

Birokratija: Praktična strana promene

Ne treba zanemariti ni praktičnu, birokratsku stranu priče. Proces promene prezimena je često glavni razlog zašto neko neće da ga menja. „Zašto bih se mlatila sa papirologijom?“ je često kratak i jasan odgovor. Promena podrazumeva obilazak MUP-a, poreske uprave, banki, zdravstvenih ustanova, poslodavca i mnogih drugih institucija. Troškovi taksi za nova dokumenta se sabiraju, a proces može trajati mesecima. Nakon svega, postoji i period navikavanja okoline - od poštara koji donosi pošiljke do starijih rođaka koji ne mogu da zapamte novo prezime.

Zaključak: Nema univerzalnog odgovora, samo lični izbor

Kao što se vidi iz ovih brojnih i različitih perspektiva, ne postoji jedan ispravan odgovor na pitanje prezimena u braku i nakon njega. Odluka zavisi od beskrajnog niza faktora: lične vezanosti za svoje poreklo, odnosa sa partnerom, praktičnih razloga, želje za jedinstvom porodice, profesionalnog identiteta, čak i dužine i zvučnosti samog prezimena.

Ono što je možda najvažnije iz ove živahne debate jeste shvatanje da bi izbor trebalo da bude slobodan i informisan, a ne vođen isključivo pritiskom tradicije, okoline ili partnera. Kako je jedna sagovornica rekla: „Nema ispravnog i pogrešnog. Pustiti ljude na miru da uređuju svoj život kako njima odgovara.“

Brak, u svojoj suštini, jeste ili bi trebalo da bude partnerstvo dveju ravnopravnih individua. Ako se u takvom partnerstvu može naći razumevanje i poštovanje za ono što je svakom od njih bitno - bilo to očuvanje ličnog identiteta, želja za zajedničkim simbolom ili praktična procena - onda je pitanje prezimena samo jedna od mnogih zajedničkih odluka na tom putu. Sve ostalo, u krajnjoj liniji, zaista jeste samo prezime.